Мало о мени - Нaђa Хигл

Malo o meni

Postaveljeno 26.04.2017. / Pregledi: 4.646 pregleda.

Zovem se Nađa Higl i rođena sam 02.01.1987. godine u Pančevu, gradu za koji me vezuju mnoge lepe, ali i manje lepe uspomene. Javnosti sam poznata nakon što sam na Svetskom prvenstvu u Rimu 2009. godine doplivala do zlatne medalje oborivši evropski rekord. Sada sam udata i imam dvoje dece, dva sina. Ali, hajde da krenemo od samog početka.

Sa majkom Snežanom, ocem Draganom i starijim bratom Sebastijanom uplovila sam u priču sporta. Brat je bio zaljubljenik u plivanje, dok je meni ono bilo razonoda. Istina je da se nikada ne bih ni bavila ovim sportom da tata nije nekada bio spasilac na reci Tamiš i da je odustao kada je video koliko se bojim vode. Da, bojala sam se..Bila sam prestrašena. Smejaćete se kada vam budem rekla da sam 6 puta polagala obuku za neplivače.

Nakon što sam apsolvirala obuku u “malom” bazenu, i prešla sigurnim koracima u “veliki” bazen, usledila je druga strana mene. Ona kojoj je bilo dosadno da pliva. Ona koja se radovala samo štafeti na kraju treninga jer je tu mogla da se trka i pobeđuje. Jeste, bila sam zabušant! Dok je brat vredno isplivavao svaki kilometar, ja sam na okretima zagnjuravala, pravila grimase, i čekala da se uključim pred kraj neke serije. Nije pohvalno, ali bila sam dete.

Naši stručnjaci su govorili mojim roditeljima da nikad neću biti uspešna plivačica jer sam “teške” građe. Eh, sad dolazimo do najbitnije moje osobine, a to su dokazivanja koliko mogu i inaćenja u svoju korist. Dakle, roditelji, u dogovoru sa mnom is a bratom, a kako bi nas zaštitili od nepravde koja nam se spremala, osnivaju PK “Tamiš”. Brat se edukovao i prevodio stručno štivo kako bi dokučio gde to naši “stručnjaci” greše.

Upustili smo se u avanturu i počeli sami da treniramo. U početku mi je brat bio i trener i “sparing” partner, posle je odlučio da žrtvuje svoju ljubav prema ovom sportu i napusti aktivno plivanje kako bi mene što bolje pripremio za takmičenja koja me čekaju. Bila sam protiv toga, ali odluka je bila na njemu. Zabušavanje više nije dolazilo u obzir, jer sam osećala odgovornost prema žrtvi koju je brat načinio zarad mog uspeha.

Menjali smo sve iz korena, tehniku i taktiku. Čitav trenažni proces je bio podređen mojoj trci na 200m prsno. Bilo je svega, i smeha i suza. Snimali smo svaki moj pokret i menjali sve što nam se činilo da ne valja. A bilo je dosta toga.

Borili smo se sa vetrenjačama i nekada umem da se zahvalim i onima koji su nas sputavali, jer su me samo još dodatno motivisali da pomerim svoje granice i dosegnem zvezde. Bila sam najjača onda kada su mislili da sam najslabija.

Mnogi bi sada rekli “Eto dogodio se i Rim onda”. Ne, nije se dogodio. Rim je bio samo prekretnica nakon moje dugogodišnje stagnacije. To su godine i godine treniranja, odricanja. Sve se u tom Rimu poklopilo i ja sam postala svetska prvakinja, prva žena u Srbiji kojoj je to uspelo i jedina kojoj je to uspelo spremajući se u (ne)uslovima koje naša zemlja nudi.

Imam toliko toga da vam ispričam. Ovo je samo uvod u ono što ću vam kroz ovaj blog pričati. Baviću se raznim životnim temama i davati svoj lični pečat nekim situacijama. Kroz svaku temu ću provući svoje iskustvo i dati lični savet, pa i preporučiti vam nešto što niste imali priliku da iskusite. Mnogo toga ću od vas naučiti.

Srdačno,
Vaša Nađa Higl

Ostavi komentar